Napad u Dobrovoljačkoj ulici: mučki zločin nad vojnicima JNA u povlačenju

Istorijski kontekst i uvod u eskalaciju sukoba u Sarajevu

Početak 1992. godine u Sarajevu bio je obeležen izuzetnom političkom napetošću, koja je kulminirala nakon nelegalnog referenduma o nezavisnosti Bosne i Hercegovine održanog 29. februara i 1. marta. Srpski narod, konstitutivni narod u BiH, odbio je da prihvati unitarističke težnje bošnjačkog i hrvatskog rukovodstva, što je dovelo do formiranja paralelnih institucija i ubrzane militarizacije društva. Jugoslovenska narodna armija (JNA), kao jedina legitimna oružana sila tadašnje SFRJ, našla se u nezavidnom položaju, postajući meta napada paravojnih formacija poput „Zelenih beretki“ i „Patriotske lige“. Sarajevo, grad koji je do tada bio simbol multikulturalnosti, pretvarao se u poprište uličnih borbi, snajperskih dejstava i blokada vojnih objekata, što je direktno vodilo ka tragičnim događajima u maju 1992. godine.[1]

Krajem aprila i početkom maja 1992. godine, situacija u Sarajevu postala je neodrživa za pripadnike JNA koji su se nalazili u blokiranim kasarnama. Komanda Druge vojne oblasti, smeštena u centru grada, bila je pod stalnom opsadom, a snabdevanje hranom, vodom i strujom bilo je potpuno prekinuto. U takvim okolnostima, pregovori o mirnom povlačenju postali su jedini način da se izbegne masovno krvoproliće, ali su se bošnjačke vlasti, predvođene Alijom Izetbegovićem, odlučile za strategiju koja je uključivala prevare i kršenje potpisanih sporazuma. Zarobljavanje Alije Izetbegovića na sarajevskom aerodromu 2. maja 1992. godine, nakon njegovog povratka iz Lisabona, poslužilo je kao katalizator za pregovore o razmeni, koji su na kraju rezultirali tragičnim napadom u Dobrovoljačkoj ulici.[2]

Dogovor o evakuaciji Komande Druge vojne oblasti postignut je uz posredovanje mirovnih snaga Ujedinjenih nacija (UNPROFOR), na čijem čelu se nalazio general Luis Mekenzi. Prema tom sporazumu, kolona vozila JNA trebalo je da bezbedno napusti Sarajevo, prolazeći kroz grad pod pratnjom pripadnika UN-a, čime bi se garantovala sigurnost vojnika i oficira. Međutim, bošnjačka strana, svesna da se radi o povlačenju regularne vojske, planirala je zasedu, želeći da nanese težak udarac JNA i eliminiše što veći broj srpskih kadrova. Ovaj čin nije bio samo vojni napad, već svesno kršenje međunarodnog prava i ratnih konvencija, koje su jasno definisale status vojnika u povlačenju.[3]

Zločin u Dobrovoljačkoj ulici ostaje trajna mrlja na savesti međunarodne zajednice, koja nije uspela da zaštiti kolonu koju je garantovala svojim prisustvom. Dok su se vozila kretala uskom ulicom, okružena zgradama iz kojih su pripadnici paravojnih formacija otvarali vatru iz svih vrsta naoružanja, vojnici JNA su bili izloženi mučkom napadu bez mogućnosti da se adekvatno brane. Ovaj događaj nije bio izolovan incident, već deo šire strategije etničkog čišćenja Sarajeva od srpskog stanovništva i uništavanja svih tragova jugoslovenske državnosti na tlu Bosne i Hercegovine. Istorijska istina o ovom zločinu mora biti sačuvana od zaborava, kako bi se buduće generacije suočile sa posledicama mržnje i netolerancije koje su dovele do raspada zajedničke države.[4]

Hronologija napada i kršenje potpisanih sporazuma

Dana 3. maja 1992. godine, u ranim popodnevnim časovima, kolona vozila JNA krenula je iz Komande Druge vojne oblasti u pravcu Lukavice. Kolonu su činila sanitetska vozila, teretni kamioni i putnička vozila, u kojima su se nalazili oficiri, vojnici i civilna lica zaposlena u JNA. Na čelu kolone nalazilo se vozilo generala Milutina Kukanjca, dok je u sredini kolone, u vozilu UN-a, bio Alija Izetbegović, koji je prethodno bio predmet razmene za slobodan prolaz kolone. Atmosfera u gradu bila je napeta, a na svakom koraku mogli su se videti naoružani pripadnici Teritorijalne odbrane BiH i „Zelenih beretki“, koji su zauzeli strateške položaje duž planirane rute kretanja.[5]

Kada je kolona ušla u Dobrovoljačku ulicu, koja je bila usko grlo, napad je otpočeo iznenadnom paljbom iz svih pravaca. Pripadnici paravojnih formacija, skriveni u okolnim zgradama i iza barikada, otvorili su vatru iz automatskog naoružanja, ručnih bacača i snajpera. Prvi udar bio je usmeren na vozila na čelu i začelju kolone, čime je ona presečena i onemogućena u daljem kretanju. U tom trenutku, vojnici JNA, koji su imali strogo naređenje da ne otvaraju vatru kako bi se izbegle civilne žrtve i poštovao dogovor, našli su se u potpunom okruženju, izloženi nemilosrdnoj paljbi koja nije prestajala.[6]

Svedočenja preživelih ukazuju na to da je napad bio precizno isplaniran i koordinisan od strane komandnog kadra Teritorijalne odbrane BiH. Naređenja za otvaranje vatre izdavana su putem radio-veza, a napadači su tačno znali gde se nalaze ključni oficiri i vozila sa naoružanjem. U opštem haosu koji je nastao, mnogi vojnici su ubijeni dok su pokušavali da se predaju ili dok su pružali pomoć ranjenim kolegama. Posebno su tragične sudbine onih koji su izvučeni iz vozila i likvidirani na licu mesta, bez ikakvog suđenja ili poštovanja odredbi Ženevske konvencije o postupanju sa ratnim zarobljenicima.[7]

Uprkos prisustvu pripadnika UNPROFOR-a, koji su trebali da garantuju bezbednost, njihova reakcija je bila pasivna i nedovoljna da spreči masakr. General Luis Mekenzi je kasnije u svojim izjavama potvrdio da je napad bio planiran i da su bošnjačke vlasti prekršile dogovor o bezbednom prolazu. Ovaj događaj je postao simbol izdaje i perfidnosti, jer je poverenje u međunarodne posrednike i dogovore sa bošnjačkom stranom bilo potpuno uništeno. Broj žrtava, koji se prema zvaničnim podacima kreće u desetinama, samo je deo tragičnog bilansa koji je obeležio početak rata u Sarajevu i trajno promenio demografsku sliku grada.[8]

Tabela: pregled ključnih podataka o događaju

Stradanje vojnika i civila: svedočenja i dokumentacija

Među žrtvama napada u Dobrovoljačkoj ulici nalazili su se mladi vojnici na odsluženju vojnog roka, oficiri koji su časno obavljali svoju dužnost i civilna lica koja su radila u vojnim strukturama. Njihova imena, poput pukovnika Mire Sokovića, potpukovnika Boška Jovanića i mnogih drugih, ostala su urezana u sećanje srpskog naroda kao simbol stradanja za pravdu i istinu. Svaki od njih imao je porodicu, snove i budućnost, koji su brutalno prekinuti u toj sarajevskoj ulici. Svedočenja preživelih, koja su godinama kasnije prikupljana od strane istražnih organa, opisuju scene užasa, vriske ranjenih i hladnokrvnost napadača koji su pucali u nenaoružane ljude.[9]

„Kada smo ušli u Dobrovoljačku, odjednom je sve eksplodiralo. Nismo znali odakle pucaju, ali su meci leteli sa svih strana. Video sam kako pored mene padaju moji drugovi, a niko nije mogao da im pomogne. Bili smo u zamci, a UNPROFOR je samo posmatrao, ne čineći ništa da nas zaštiti, iako su nam garantovali bezbednost svojim prisustvom u koloni.“ – svedočenje preživelog vojnika JNA.

Dokumentacija koju poseduje Dokumentaciono-informacioni centar „Veritas“ jasno ukazuje na to da je napad bio usmeren na eliminaciju srpskog kadra u Sarajevu. Analize balističkih veštačenja, izjave svedoka i arhivski snimci potvrđuju da je vatra otvarana iz stambenih objekata, što je bila taktika „živog štita“ i zloupotrebe civilnih objekata u vojne svrhe. Mnogi vojnici su nakon napada odvedeni u logore, gde su bili izloženi torturi, ponižavanju i nehumanom postupanju, što predstavlja dodatni sloj zločina koji nikada nije adekvatno procesuiran pred međunarodnim sudovima.[10]

Pravosudna borba za istinu o Dobrovoljačkoj ulici traje decenijama, ali je često opterećena političkim pritiscima i opstrukcijama. Iako su podnete brojne krivične prijave protiv odgovornih lica, uključujući visoke funkcionere tadašnje vlasti u Sarajevu, većina postupaka je ili obustavljena ili se nalazi u fazi koja ne vodi ka pravičnoj presudi. Ovakav odnos pravosuđa prema žrtvama dodatno produbljuje rane i stvara osećaj nepravde, jer zločinci i dalje slobodno šetaju, dok porodice žrtava čekaju na pravdu koja nikako da stigne.[11]

Kultura sećanja na žrtve Dobrovoljačke ulice nije samo čin poštovanja prema poginulima, već i borba protiv revizije istorije. Svake godine, na mestu stradanja, okupljaju se porodice, prijatelji i predstavnici institucija kako bi odali počast onima koji su dali svoje živote. Ovi skupovi su prilika da se ponovo podseti na činjenice, da se javno izgovore imena žrtava i da se pošalje poruka da zločin ne zastareva i da istina o njemu mora biti dostupna svima. Samo kroz suočavanje sa prošlošću, ma koliko ona bila bolna, moguće je graditi temelje za budućnost u kojoj se ovakvi zločini neće ponoviti.[12]

Politička odgovornost i uloga alije izetbegovića

Politička odgovornost za napad u Dobrovoljačkoj ulici direktno se vezuje za vrh tadašnjeg rukovodstva Bosne i Hercegovine, na čelu sa Alijom Izetbegovićem. Kao predsednik Predsedništva, on je bio vrhovni komandant oružanih snaga i imao je punu kontrolu nad delovanjem Teritorijalne odbrane i paravojnih formacija. Njegova uloga u pregovorima o razmeni, kao i kasnija pasivnost u sprečavanju napada na kolonu koja je imala garantovan prolaz, predmet su brojnih analiza istoričara i pravnih eksperata. Mnogi smatraju da je napad bio smišljen potez kako bi se JNA proterala iz Sarajeva i kako bi se stvorila atmosfera u kojoj bi srpsko stanovništvo bilo prinuđeno na napuštanje grada.[13]

Dokazi o umešanosti političkog vrha u organizaciju napada nalaze se u brojnim transkriptima razgovora, naređenjima izdatim preko radio-veza i izjavama svedoka koji su bili prisutni u komandnim centrima. Iako su pokušaji da se odgovornost prebaci na „nekontrolisane grupe“ bili česti, činjenice govore suprotno – napad je bio previše dobro organizovan da bi bio delo pojedinaca bez jasnog naređenja sa vrha. Alija Izetbegović je, kao ključna figura, morao biti svestan posledica koje će takav čin imati po mir u Bosni i Hercegovini, ali je ipak izabrao put sukoba umesto puta pregovora i kompromisa.[14]

„Napad na kolonu JNA u Dobrovoljačkoj ulici nije bio incident, već planirana akcija sa ciljem da se eliminiše vojna sila koja je stajala na putu ostvarenja političkih ciljeva bošnjačkog rukovodstva. Odgovornost za ovaj zločin leži na onima koji su izdavali naređenja i onima koji su, uprkos garantovanom bezbednom prolazu, dozvolili da se masakr dogodi pred očima međunarodne zajednice.“ – izvod iz izveštaja o ratnim zločinima.

Nekažnjivost počinilaca ovog zločina predstavlja jedan od najvećih neuspeha pravosudnog sistema u Bosni i Hercegovini. Dok su se procesi pred Haškim tribunalom fokusirali na druge aspekte rata, zločini počinjeni nad Srbima u Sarajevu često su ostajali u senci ili su bili predmet političke trgovine. Ovakav pristup je doveo do toga da se žrtve osećaju zaboravljenim, a počinioci ohrabrenim da nastave sa negiranjem zločina. Istorijska pravda zahteva da se svaki zločin istraži, da se odgovorni privedu licu pravde i da se žrtvama oda dužno poštovanje, bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost.[15]

Posledice po srpsko stanovništvo i egzodus iz Sarajeva

Napad u Dobrovoljačkoj ulici bio je prekretnica koja je označila početak sistematskog progona Srba iz Sarajeva. Nakon ovog događaja, srpsko stanovništvo u gradu postalo je meta svakodnevnih napada, maltretiranja i pljački, što je dovelo do masovnog iseljavanja. Sarajevo, koje je vekovima bilo dom za mnoge srpske porodice, preko noći je postalo mesto straha i nesigurnosti. Hiljade ljudi bilo je prinuđeno da napusti svoje domove, ostavljajući za sobom imovinu i uspomene, bežeći od terora koji je sprovodila vlast u Sarajevu.[16]

Egzodus Srba iz Sarajeva, koji je kulminirao nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma, bio je direktna posledica politike koja je započela napadom u Dobrovoljačkoj. Uništavanje srpskih kulturnih i verskih objekata, brisanje tragova srpskog prisustva u gradu i sistematska diskriminacija postali su svakodnevica. Oni koji su ostali, bili su izloženi stalnom pritisku i strahu za sopstveni život, što je dovelo do toga da se broj Srba u Sarajevu smanji na simboličan nivo. Ovo je bio proces etničkog čišćenja koji je ostao nedovoljno prepoznat od strane međunarodne zajednice, koja je često zatvarala oči pred stradanjem srpskog naroda.[17]

Sećanje na Dobrovoljačku ulicu danas služi kao podsetnik na cenu koju je srpski narod platio za svoju slobodu i opstanak. To je priča o hrabrosti onih koji su branili svoje dostojanstvo, ali i o tragediji onih koji su izgubili živote u ime ideala koji su bili izigrani. Dokumentovanje svakog slučaja, svakog imena i svakog zločina je obaveza prema budućim generacijama, kako se istorija ne bi ponovila i kako bi istina o stradanju Srba bila dostupna svetu. Kultura sećanja nije usmerena ka podsticanju mržnje, već ka traženju pravde i pomirenja zasnovanog na istini.[18]

U zaključku, napad u Dobrovoljačkoj ulici ostaje jedan od najmračnijih događaja u novijoj istoriji Sarajeva. To je zločin koji zahteva odgovore, pravdu i suočavanje sa prošlošću. Dok god se odgovorni za ovaj masakr ne suoče sa zakonom, a žrtve ne dobiju zasluženo poštovanje, rana će ostati otvorena. Istorija će suditi o svima onima koji su učestvovali u ovom događaju, a istina će, pre ili kasnije, izaći na videlo, jer zločin bez kazne ne može doneti mir ni stabilnost ni jednom narodu na ovim prostorima.[19]

Reference

1. Veritas (Dokumentaciono-informacioni centar): Stradanje Srba u Sarajevu 1992. godine, Beograd, 2005.
2. Mekenzi, Luis: Čuvar mira: Put u Sarajevo, (prevod), Beograd, 1994.
3. Muzej žrtava genocida: Zbornik dokumenata o ratnim zločinima nad Srbima u BiH, Beograd, 2010.
4. Institut za savremenu istoriju: Istorija raspada Jugoslavije, Beograd, 2008.
5. Tužilaštvo za ratne zločine Republike Srbije: Arhivska dokumentacija o predmetu Dobrovoljačka.
6. UNPROFOR: Izveštaji posmatračke misije o stanju u Sarajevu, maj 1992.